Koferi Džima Džarmuša

Šta je to čime nas Matovićeva poezija na prvo čitanje pogodi? Atmosfera, upečatljivo dočaravanje atmosfere. Jer ovo je poezija samoće, poezija svijena oko introvertovanog subjekta, usredsređenog na sopstvena čula, utiske i pabirke misli. Hipersenzibilno i samosvesno, subjekt se utiskuje u poznate predmete pouzdanog prostora, dok u njima traga za utehom i smislom. On zrači iz svoje sobe-svesti nasuprot destruktivnoj spoljašnjosti koja, menjajući godišnja doba, snegove i sunčane dane, osvite i sumrake, traga za reakcijom u njemu. No, Matovićeva pesma ipak nije mirna, lišena osećanja i naglašenih estetskih efekata: introspekcija subjekta i statičnost njegovog sveta obrađene su bogatim, razvijenim i raznolikim slikama. Ta je slikovitost veoma uspelo pomirila i poetički udaljena iskustva modernih srpskih pesnika. Njena funkcija preoblikovanja, preosmišljavanja doživljaja svakodnevice, u prvom je planu, posebno sa ciljem da se naglasi osobena percepcija stvarnosti, pa i njenog najbanalnijeg dela.