Koferi Džima Džarmuša

Šta je to cime nas Matoviceva poezija na prvo citanje pogodi? Atmosfera, upecatljivo docaravanje atmosfere. Jer ovo je poezija samoce, poezija svijena oko introvertovanog subjekta, usredsredenog na sopstvena cula, utiske i pabirke misli. Hipersenzibilno i samosvesno, subjekt se utiskuje u poznate predmete pouzdanog prostora, dok u njima traga za utehom i smislom. On zraci iz svoje sobe-svesti nasuprot destruktivnoj spoljašnjosti koja, menjajuci godišnja doba, snegove i suncane dane, osvite i sumrake, traga za reakcijom u njemu. No, Matoviceva pesma ipak nije mirna, lišena osecanja i naglašenih estetskih efekata: introspekcija subjekta i staticnost njegovog sveta obradene su bogatim, razvijenim i raznolikim slikama. Ta je slikovitost veoma uspelo pomirila i poeticki udaljena iskustva modernih srpskih pesnika. Njena funkcija preoblikovanja, preosmišljavanja doživljaja svakodnevice, u prvom je planu, posebno sa ciljem da se naglasi osobena percepcija stvarnosti, pa i njenog najbanalnijeg dela.